Stručna praksa u zemljama Evropske unije

U Evropi postoje dve vrste angažmana koja pružaju mogućnost mladima da steknu radno iskustvo i da se stručno osposobe  za određeni posao.

Apprenticeship  postoji u nekim državama EU. To je dualni sistem stručnog obrazovanja koji se realizuje i u obrazovnim institucijama i na radnom mestu u nekoj firmi, a podrazumeva zasnivanje radnog odnosa putem  potpisivanja posebnog ugovora o radu. Svrha ovakve prakse  jeste da se mladi stručno osposobe i da za to dobiju određenu kvalifikaciju. U Evropi je većinom zastupljena u zanimanjima koja zahtevaju srednje obrazovanje.

Naredni oblik radnog angažmana koji ne podrazumeva zasnivanje radnog odnosa putem ugovora o radu, zove se Traineeship. Kroz ovaj program, mladi ljudi imaju priliku da se stručno osposobe za određeni posao  i tako steknu radno iskustvo koje će im pomoći da što pre dođu do zaposlenja i postanu konkurentni na tržištu rada. Reguliše se ugovorom o stručnom osposobljavanju.

U okviru samog Traineeship-a postoji sledeća podela:

• Evropski fakulteti stvaraju partnerstva sa raznim institucijama i kompanijama kako bi omogućili studentima da stečeno znanje primene u praksi. Ovakvi programi mogu biti obavezni ili opcioni, a ukoliko je radni angažman zakonski regulisan, onda je to najčešće uređeno Zakonom o visokom obrazovanju. Iako nema regulative koja eksplicitno određuje prava i obaveze mladih i poslodavaca, ovi angažmani spadaju u red onih najbezbednijih gde je narušavanje prava mladih na najmanjem nivou.
• Zatim, u Evropi postoji praksa da velike kompanije otvaraju posebne pozicije za mlade koji žele da se stručno osposobe u određenim oblastima. Ne postoji zakonski okvir koji reguliše ovakav vid obuke, pa ovi radni angažmani neretko beleže zloupotrebe od strane poslodavaca.
• U svim EU zemljama postoje određene profesije za koje je zakonom predviđeno odrađivanje obuke, a to su: pravo, arhitektura, profesorski/učiteljski poziv, računovodstvo i sl. Obuka je preduslov za dobijanje licence za bavljenje ovim profesijama. Angažmani ovog tipa su obično dobro regulisani posebnim zakonima, međutim problem se može javiti u lošoj primeni regulative što direktno vodi vidu ekspolaticije mladih kao jeftine radne snage
• Postoje programi koji su kreirani tako da podstiču radnu mobilnost između zemalja, kao što su Leonardo da Vinči i Erasmus, ali postoje i studentska udruženja (AIESEC) koja mladima pružaju mogućnost da neka prva radna iskustva steknu u inostranstvu.
• Kao poslednje, izdvajamo još jedan program prakse koji je regulisan posebnim zakonima, a sprovode ga države kada realizuju svoje aktivne mere zapošljavanja. U tom slučaju država je ponovo posrednik između poslodavaca i mladih, a obim prava koja mladi imaju ralikuje se od zemlje do zemlje.

Istraživanja pokazuju da trećina zainteresovanih do stručne prakse dolazi tako što aplicira u određenim organizacijama/firmama/ustanovama, četvrtina praksu nađe preko interneta, a najmenji broj njih do angažmana dođe kroz program vlade svoje zemlje.