Da li nas čeka talas otkaza i do čega bi to moglo da dovede?

Teška zima dolazi za nas privrednike; smanjenje broja radnih mesta nikada nije prvo rešenje za poslodavca, ali nekada jeste neizbežno; poslodavci čine sve da sačuvaju i posao i zaposlene, pre svega, domaća preduzeća; pomoć države do sada je dostigla možda i 20% BDP i prema tome moramo da imamo respekt, a na osnovu ovakvog iskustva zaista verujemo da će država nastaviti da podržava privredu… Ovo su par crtica iz intervjua koji je nedeljniku Ekspres/ dao Andreja Brkić, predsednik Izvršnog odbora Unije poslodavaca Srbije (intervju prenosimo u celini):

• U januaru ističe rok do kojeg firme koje su koristile državnu pomoć zbog pandemije koronavirusa ne smeju da smanjuju broj radnika. Da li nas čeka talas otkaza i do čega bi to moglo da dovede?

Očigledno je da nas u privredi čeka teška zima. Isplata tri minimalne zarade značajno je pomogla očuvanju radnih mesta, ali ta mera je istekla i preduzeća će se sada suočiti sa problemima u poslovanju, jer teškoće koje je stvorila pandemija COVID-19 nisu prošle. Potrebno je da nađemo novi način za olakšice preduzećima.

Unija poslodavaca je dala nekoliko predloga, među njima je naplata PDV-a po realizovanoj fakturi, zatim smanjenje zakupa i drugih dažbina lokalnih i gradskih vlasti na određeno vreme. Zatim, tražili smo odlaganje ili delimičan otpis poreza i doprinosa na zarade, kao i obustavljanje uvođenja novih taksih i parafiskalnih nameta na republičkom i lokalnom nivou. Ukoliko takvih mera ne bude veliki je rizik od talasa otpuštanja, najjačeg otkako je izbila pandemija Covid-19.

• Da li poslodavci, bez obzira na to da li koriste pomoć države, koriste sve mogućnosti kako bi zadržali radnike i sačuvali radna mesta, uz nuđenje privremenih rešenja shodno situaciji, ili se odmah odlučuju za radikalnije mere?

Zaposleni su oni koji čine biznis i koji stvaraju profit kompanije i budite sigurni da ih se nijedan poslodavac ne odriče rado. Mnogi poslodavci organizovali su rad od kuće, ili su formirali timove koji rade na smenu i preduzeli neke druge mere. Ali ako je poslovanje takvo da ugrozi opstanak celog preduzeća, onda se ni radikalne mere ne mogu izbeći, a pod njima mislimo na smanjenje određenog broja radnih mesta. Nikada to nije prvo rešenje za poslodavca, ali nekada jeste neizbežno.

• Da li je poslodavcima lakše da smanje broj zaposlenih ili da svima umanje zarade, a da sačuvaju radna mesta?

Ne postoji jedinstven odgovor na to pitanje. Nekom biznisu važno je da ima motivisane radnike, makar i u manjem broju i trudiće se da zadrži njihove zarade. U drugom preduzeću poslovni proces je takav da je neophodna određen broj ljudi i on će ih zadržati, makar na minimalcu. Verujem da su poslodavci učinili sve da sačuvaju i posao i zaposlene i tu pre svega mislim na domaće kompanije. Kod stranih investitora motivi, razumljivo, ne moraju biti isti. Daleko je lakše stranoj kompaniji da izmesti svoj biznis iz Srbije, da otpusti zaposlene i to smo već videli da se događa u praksi. Odgovornost domaćeg investitora i vlasnika ipak je bitno drugačija.

• Mislite li da će država da nastavi da subvencioniše privredu tokom pandemije?

Država Srbija je vrlo ozbiljno podržala privredu od trenutka izbijanja pandemije. Pogledajmo činjenice: dva puta je proglašavan moratorijum na obaveze prema bankama, kroz garantnu šemu ubačeno je dve milijarde evra u privredu, odložene su obaveze i dažbine na zarade, svim preduzećima i preduzetnicima isplaćene su minimalne zarade. Iznos pomoći do sada je možda dostigao i 20% bruto društvenog proizvoda i prema tome moramo da imamo respekt.

Na osnovu ovakvog iskustva zaista verujemo da će država nastaviti da podržava privredu, jer je očito da kriza ni izbliza nije završena i da je takva pomoć neophodna. Sam termin subvencija nije dobar da pokrije tu pomoć, ovde je reč o mnogo razgranatijim i raznovrsnijim akcijama.

• Da li bi to smanjilo rizik od otpuštanja?

Zaista svaka mera koja ide u korist rasterećenja privrede i poboljšanja poslovnog ambijenta – direktno smanjuje rizik od otpuštanja. Naravno i omogućava preduzećima da normalno posluju, a to znači i da uplaćuju svoje obaveze u budžet, iz koga opet finansiramo javno zdravstvo, ali i prosvetu i sve druge javne službe. Zbog toga mi u Uniji poslodavaca ne prestajemo sa inicijativama ka državnim organima a sa samo jednim ciljem: da pomognemo privredi da opstane i da što pre postane konkurentna na regionalnom i globalno tržištu.

Naš poslednji predlog upućen je Ministarstvu finansija i u njemu smo dali nekoliko inicijativa koje mogu da unaprede čitav set finansijskih zakona. Predložili smo da se već od 1. januara 2021. porez na dodatu vrednost plaća po naplaćenoj, a ne po ispostavljenoj fakturi. Svesni smo  tehničkih prepreka da se ova mera sprovede i znamo da možda nije izvesna u ovom trenutku. Ali važno je da je istaknemo kao svoj predlog, jer smo sigurni da je važna i da bi za privredu predstavljala veliku podršku.

Tražili smo i smanjenje PDV na 10% na hranu i piće u okviru sektora hotelijerstva i ugostiteljstva, koji je jedan od najteže pogođenih pandemijom Covid-a.

Unija poslodavca predložila je oslobađanje od PDV-a za donacije učinjene prema sektoru zdravstva, obrazovanja, kulture, umetnosti i sporta. Trenutak u kome se nalazimo traži od nas jedan veliki društveni konsenzus i solidarnost i verujemo da bi ukidanje poreza na ovu vrstu humanitarnih davanja bio pravi signal u tom pravcu.

• Država je dala mogućnost, ali ne i obavezu, poslodavcima da zaposlenima koji su na bolovanju zbog korone isplati 100 odsto zarade. Da li znate koliko se poslodavaca za to odlučilo? Od čega uopšte zavisi da li će poslodavac da se odluči za tu mogućnost?

Ne postoji precizna evidencija o ovom pitanju, koje je inače veoma delikatno. Ako bismo drugačija pravila primenili na obolele od Covid-a pitanje je zašto to ne važi za druge, pa ni za obolele od najtežih bolesti. Dalje, imamo veliku opasnost od zluoprebe, jer je situacija oko Covid-a krajnje nejasna. Ne znamo da li su testovi pouzdani, ne rade se kontrolni testovi pri oporavku obolelog, sve su to elementi koji ovakav predlog čine konfuznim. Ako postoji namera da se isplati zarada tokom bolovanja u punom iznosu, onda to na sebe može da preuzme država, sve drugo bi unelo nepotrebne nesporazume.

• Kada je bolovanjima generalno reč, stalno se govorilo o zloupotrebama, kojih je sigurno bilo. Ali reč je ipak o izolovanim slučajevima. Da li je onda u redu da zbog neodgovornih pojedinaca nastradaju i oni drugi koji ne zloupotrebljavaju pravo na bolovanje?

Idealno bi bilo kada bi status zaposlenih bio u potpunosti pravičan, odnosno potpuno individualan. To međutim nije moguće. Privredi je potrebno sistemsko rešenje jednog problema, a mora se reći da mi u Srbiji imamo problem sa zloupotrebom zakonitog, regularnog i naravno sasvim razumljivog prava na bolovanje. Zbog toga se možda desilo da se žrtvom oseti neko ko nije zaslužio i meni je žao zbog toga.

• Rad na crno i siva ekonomija su, verovatno, neki od najvećih problema srpske privrede. Ima li Unija poslodavaca neke konkretne predloge kako te probleme rešiti? Da li ste ih predočili Vladi?

Unija poslodavaca već duže od 25 godina radi upravo to: Vladi Srbije odnosno državnim vlastima predlaže krajnje konkretne mere za unapređenje poslovnog ambijenta. Kada je reč o poreskoj politici mora se razumeti da samo kaznena politika nije dovoljna.

Potrebno je dovođenje opterećenja privrede na realan i dugoročno održiv nivo, jer to je ono što će smanjiti potrebu pojedinih da beže u takozvanu sivu zonu.

Unija je od Vlade zatražila smanjenje PDV-a na hranu i piće u sektoru hotelijerstva i ugostiteljstva, zatim odlaganje poreza i doprinosa na zarade, ili njihov delimičan otpis za sektor malih i srednjih preduzeća, koji je najviše na udaru krize. Zatražili smo i obustavljanje uvođenja novih taksi i drugih parafiskalnih nameta na republičkom i lokalnom niovu.

Da budem jasan, mi smo bez dileme za zakonito poslovanje i poštovanje poreskih propisa, ali ako porezi i dažbine nisu primereni realnom stanju u privredi neizbežno je da se jedan broj privrednih subjekata odluči za način koji nije dobar ni za državu, ali ni za imidž srpskih preduzetnika, do kojeg je nama veoma stalo.

• Smanjenje poreza i doprinosa, odnosno rastrećenje privrede, jedan je od stalnih zahteva Unije, kako bi se poboljšao poslovni ambijent, a što bi trebalo da omogući i povećanje plata i nove investicije. Koliko bi rasterećenje trebalo da bude i u kom procentu bi se to odrazilo na plate radnika?

Bukvalno svaki postotak smanjenja direktno se održava na zarade radnika. Na prvom mestu, omogućava da te zarade uopšte postoje, odnosno da se očuvaju radna mesta u jednoj krizi kakva je, da budemo realni, u istoriji čovečanstva nije nikada viđena. Nije nikad postojala kriza u kojoj smo imali manje izvesnih odgovora i manje poznatih činjenica. Tek sa izvesnijom najavom efikasne vakcine ta situacija će postati nešto jasnija. Zbog toga ćemo podržati svako rasterećenje privrede, kao što je bil osmanjenje neoporezivog dela zarade, kao što je smanjenje dažbina na zaradu i sve što čini bolje uslove za domaće investicije.

• Mnogi su skeptični prema ideji da bi rasterćenje privrede dovelo do povećanja plata, već veruju da bi se to smanjenje davanja samo „preusmerilo“ na dobit poslodavca. Kako to komentarišete?

Nekada mi se čini da postoji suštinsko nerazumevanje pozicije poslodavca i da je ono možda zaostalo iz vremena komunizma. U svetu je odavno pobedio stav da najveći kapital jedne kompanije čine ljudi, kvalifikovani, zadovoljni i motivisani. Kome je više nego poslodavcu stalo da ima takve ljude?

Srbija istorijski ima negativan odnos prema preduzetništvu i pred svima nama je veliki posao da tu sliku promenimo i da shvatimo da poslodavcu nije cilj da mu radnik bude nezadovoljan i da mu radnici odlaze, jer to jednostavno škodi njegovom poslu. Nijedan poslodavac neće da radi protiv dobrog radnika, jer bi time radio protiv sebe.

Druga stvar koju teško razumemo je da zarade nisu odraz nečijeg hira ili dobre volje, već situacije na tržištu. Valjda niko ne misli da u Nemačkoj rade neke dobre gazde pa su zarade tamo velike, a recimo u Grčkoj nisu. Nema Nemačka neke dobre ljude za menadžere, već ima jaču ekonomiju i samim tim i veće zarade.

• Položaj žena, naročito majki sa više dece, u privredi je posebna priča. Utisak je da ima poslodavca koji tu njihovu poziciju koriste, znajući da će pristati i na više rada za manje para kako bi prehranile decu. Kako stati na put tome?

Diskriminacija žena je ne samo zakonski nedopustiva, već ja bih rekao i moralno skandalozna. Mi kao Unija poslodavca najoštrije se protivimo bilo kakvom obliku radne diskriminacija, pa i kada je reč o ženama. Prvi način da se protiv nje borimo je zakonski, jasnim sprovođenjem propisa. Drugi način je da u javnosti gradimo drugačiju sliku poželjnog poslodavca i da svi mnogo više pričamo o ovoj temi. Uveravam vas da ćete u Uniji za to uvek imati saveznika i sagovornika.

• Ako se složimo da je „najbolji radnik – zadovoljan radnik“, koliko mislite da srpski poslodavci čine kako bi njihovi radnici bili zadovoljni?

Kao što sam ranije rekao, položaj pa i zadovoljstvo radnika više zavisi od opšteg nivoa ekonomskog razvoja, nego od pojedinačnog poslodavca. Mi se borimo za poboljšanje uslova poslovanja, jer ono vodi ka jačim preduzećima, a jača preduzeća ka većim zaradama, ka većim uplatama u budžet. Ako treba da ocenim rekao bih da su radnici podjednako zadovoljni ili nezadovoljni kao i poslodavci i da nam je zajednički cilj da to zadovoljstvo povećamo.

• U kom sektoru su, po vašem mišljenju, najzadovoljniji radnici u Srbiji?

Dozvolite da na ovo pitanje odgovorim iz obrnutog ugla: u kojim sektorima je radnicima najteže? Ja verujem da je najteža situacija u oblastima koje su najviše pogođene krizom zbog pandemije i zbog toga je Unija poslodavaca ka njima usmerila neke posebne inicijative. Rekao bih da našu najveću pažnju u ovom  trenutku zaslužuju zaposleni u hotelijerstvu i ugostiteljstvu, u turističkoj privredi i agencijama, u nekim oblastima sektora saobraćaja i logistike. Mi smo državi uputili konkretne predloge za poboljšanje njihovog položaja i verujem da će ti predlozi naići na odobravanje.

Sa druge strane imamo sektore koji su ovom krizom manje pogođene, a neke kompanije i nimalo. To se najviše odnosi na prehrambenu i hemijsku industriju.